Godina koja je za nama zbog pojave korona virusa dovela je do izmenjenih navika u mnogim sverama života. Briga o sopstvenom zdravlju izbila je na prvo mesto, a mnoge stvari koje su nam ranijih godina bile od onih „koje život znače“ izgubile su svoj primat na lestvici prioriteta, a naročito želja. Uprkos predviđanjima stručnjaka da se to odnosi i na promet nekretnina, pokazalo se kao netačno. Cene kvadrata rasle su u poslednjih pet godina pa se prtpostavljalo se da će u 2020.godini doći do stagnacije na ovom tržištu. Ova predviđanja bazirana su na logici tržišta , odnosno ponudi i potražnji za koje se očejkivalo da će pasti, tj da će interesovanje većine vlasnika kapitala biti usmereno na nešto drugo, a ne na kupovinu nekretnina. Međutim desilo se suprotno. I u prošloj godini potražnja za nekretninama nastavila je da raste, a samim tim rasle su i cene. Gde je tu logika? Neki bi rekli da su se ljudi okrenuli životu u prirodi, počeli da kupuju placeve i vikendice van gradova koji su bukvalno ili delimično bili permanentno u nekoj vrsti lok dauna, međutim trend prometa nekretninama nastavio je da raste i u gradovima, naročito onim većim. Zašto je tako stručnjaci navode i druge razloge poret zakona tržišta, a to su pre svega niže kamatne stope stambenih kredita, čime ovi postaju dostupniji sve većem broju građanja, a to opet vodi ka porastu cena po kvadratnom metru. Napomenimo i sve veću migraciju stanovništva u velike gradove koji nude veće mogućnosti zapošljavanja, pa nije potrebno neko veliko ekonomsko znanje da se shvati da se više isplati otplaćivati ratu za stambeni kredit umesto plaćati visoke stanarine i troškove održavanja koja uz njih idu. Dakle, kredit i novac su trenutno jeftini, a kamate se kreću između 2,5 i 3 odsto što je duplo manje nego pre 10 godina.
Drugi faktori koji su takođe uticali na tržište nekretninama je taj da se sve više građana koji su novac zaradili u inostranstvu ulažu u nekretnine, a tu su i stranci , uglavnom poslovno vezani za našu zemlju, rezidenti i nerezidenti, koji ulažu u nekretnine i to uglavnom iz sopstvenih sredstava. U prilog toj tvrdnji ide i činjenica da je, sem velikih gradova u Srbiji, porasla kupovina nekretnina u Boru zahvaljujući većoj potrebi smeštaja od strane zaposlenih u ZiĐinu, a Kragujevac je procentualno po rastu prodaje čak pretekao Beograd u poslednjih godinu dana.
Nije zanemarljiv ni podatak da trgovina hartijama od vrednosti nije kod nas zaživela kao u razvijenim kapitalističkim zemljama, pa se samim tim višak kapitala sliva u tzv. sigurne investicije u koje spadaju i nekretnine. Prevodeći ove podatke u brojeve statistika beleži poskupljenje kvadrata stambenog prostora na takoreči mesečnom nivou. Od početka godine u pojedinim beogradskuim opštinama stanovi poskupeli i do 5 procenata, a isto tako i u Novom Sadu. U Nišu cena je u proseku porasla za 15 odsto, a u Pančevu 10 procenata.
Kada se sve ovo uzme u obzir logično se postavlja pitanje gde su granice ovom balonu koji se naočigled naduvava i kad će doći vreme da on izduva ili bar stagnira. Jedan od faktora koji je direktno upleten u ovu priču jeste problem što je veliki broj nekretnina nelegalizovan, odnosno, veliki broj stambenih objekata je u procesu legalizacije, što doprinosi većoj potražnji od ponude. Kada se proces legalizacije završi, tržište nekretninama će biti bogatije ponudom, a po zakonima tržišne ekonomije povećanje ponude neminovno ce uticati na cene kvadrata, naročito onda kada se tržište zasiti, odnosno potražnja smanji.
